КРСМАНОВИЋ МОМИР

МОМИР КРСМАНОВИЋ,

АУТЕНТИЧНИ ЗАПИСНИЧАР ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА

       Неке слике Момира Крсмановића прогањаће целог живота. Није имао ни пуних десет година када је октобра '41. бежао од помахниталих усташа док су у крвавом походу на српска села подно планине Сјемећа клали све што је мрдало, а било српско. Тада је изгубио мајку Јоку и шестогодишњег брата Радомира, а слика младе жене распореног трбуха која сама зашива властити стомак пратиће га док је жив. А вероватно и на оном свету.

       - Мајку су ми усташе распориле ножем. Изашла су јој црева и она се онесвестила. Када је дошла себи, у том неком подруму, у планинској кући где су затворили жене и децу, кољачи су већ били отишли, уверени да живе сведоке иза себе нису оставили. Две жене су, ипак, преживеле. Савка Планинчић је ускочила у сандук са брашном а Марија Фуртула је, иако и сама рањена, затрпана лешевима других жена, успела да превари усташе да још даје знаке живота. Оне су ми много година касније препричавале последње сате моје сироте мајке. Причале су ми како је, када је дошла свести, властитим рукама враћала црева у стомак и молила једну од њих да јој га зашију. Када јој је уплашена жена дрхтавим гласом рекла да не сме, она је само одмахнула главом: "Дај ми иглу, сама ћу". Тако се, јадна, сама зашивала. Са њом су тада били моја деветомесечна сестрица Драгица и млађа браћа, четворогодишњи Милорад и шестогодишњи Радомир.

            У ДИЈАСПОРИ МЕЂУ НАЈЧИТАНИЈИМ

      - У српским институцијама остао је кадар из комунистичких времена, којeм не одговарају моје књиге. Потискиване су дуги низ година, а видим да су у дијаспори међу најчитанијим. Мир Јам и ја. Сатисфакцију доживљавам кроз праве људе. На Божић, пре једно три године, назвао ме је Матија Бећковић и рекао:

"Брате Момире, сва поглавља твоје трилогије сам пажљиво прочитао и веруј ми да си написао велике историјске књиге и да ће њихово време тек доћи".

              ЈОКИ И СВИМ МАЈКАМА СВЕТА

           Момиру, сада већ старини од 76 лета, који се скрасио већ пола века у Београду, и данас док враћа ове стравичне слике подрхти глас, а очи засузе. Замишља како је његова сирота мајка поњавом покрила брата и сестрицу не би ли их заклонила од усташке каме. У томе је и успела. Када су црнокошуљаши отишли, уверени да крвави пир нико није преживео, онако мајушни, искобељали су се испод поњаве.

        Сестрица је плакала од глади, а мајка се поново онесвестила. Конци које је сама пришивала попуцали су. Више јој није било спаса... Баш као ни малом Радомиру којег су усташе изболе ножем.

         - Слика деветомесечне сестрице како грицка мајчина црева расута из распореног стомака урезала ми се дубоко у свест и навела да почнем да пишем о страдању српског народа. Да идем од села до села по источној Босни и записујем сведочења преживелих - каже саговорник "Вести", а тако је почело аутентично књижевно дело Момира Крсмановића.

                ЗАХВАЛНИЦА ОД ВИЗЕНТАЛА

            О злочинима из Другог светског рата Крсмановић је написао вишетомне романе "Тече крвава Дрина", "Крваве руке ислама", "Трагови мртве браће", "Незарасле ране". Прича о четничким јатацима је смештена у књигу "Клетва мртве браће". То је сага о 3.000 жена и девојака које су комунистичке власти осудиле и послале на вишегодишњу робију у Зеницу. Момир није завиривао ни у сопствени новчаник, па је енглеско издање књиге "Крваве руке ислама" послао као поклон на адресе председника влада, академија наука и националних библиотека широм света, а све са циљем да се сазна истина о српском страдању. Захвалницом су му узвратили Маргарет Тачер, Симон Визентал, академије... Помоћи од отаџбине, иако је радио њен посао, никада није било.

           Роман "Тече крвава Дрина" посветио је својој мајци Јоки и свим мајкама света, да не дозволе да се икада више овако нешто догоди. Романсирано само у сегментима повезивања догађаја, али аутентично по судбинама и именима људи којих се данас ретко ко сети. Неке породице су истребљене, а нови злочини с краја прошлог века потиснули су оне из Другог светског рата. А где је био Момир док се дешавала трагедија у подруму куће у подножју планине Сјемећа?

         - Бежећи од усташа ја сам се дао у брдо. Kада сам се вратио затекао сам стравичан призор са распореном мајком и братићем. Отац Миливоје је са 40-ак сељана био у чети бранећи село. Kада су их усташе потиснуле, народ је пао у руке црнокошуљашима.

                 И БОГ ЈЕ ЗАПЛАКАО НАД БОСНОМ

         - Када се '90-их десио рат у бившој Југославији, већ сам имао искуство са прикупљањем података, тако да где сам год долазио у Републици Српској, тих ратних '93, '94, '95, сви су ме знали по романима "Тече крвава Дрина" и "Крваве руке ислама" које су борци и у рововима читали. Водили су ме на положаје, био сам на самом попришту сукоба и на лицу места скупљао податке. Од рањеника, страдалих породица, све сам аутентично записивао, снимао на траке, узимао од њих фотографије. После сам све то срочио у књизи "И Бог је заплакао над Босном" - прича Крсмановић.

               ИСТОРИЈСКА ИСТИНА И ОПОМЕНА

             Рат је тек почео, а трагични догађаји само су се низали. У пролеће '42. злогласне црне легије Јуре Францетића из два правца крећу ка Дрини у намери да очистe источну Босну од Срба. Што хода, убити. Притерали су тако уз реку десетак хиљада српског народа. Међу њима у збегу били су и Момир, његов брат Милорад, онај што га је спасила мајчина поњава, отац Миливоје и стричеви са својом нејачи. Десило се тада да су их од крвавог усташког ножа спасили Немци. 

          На убеђивање Милана Недића, Немци су кренули ка Дрини да преузму опкољени народ. "Цурик усташе!", викали су Немци преко мегафона. Францетићеве сатније су морале да устукну и да се повуку ка Сарајеву и тако су око три хиљаде српске нејачи спас добили од, у том моменту, мање злокобног окупатора.

            - Одвезли су нас у логор Старо сајмиште. Умало да нам оца пошаљу у Немачку, јер су правили селекцију и млађе мушкарце слали у радне логоре. Али када су га одвојили заплакао је мој братић, притрчао му и обгрлио га око скута. Немачки официр је оца тада упитао где нам је мајка и да ли има неког да нас остави.

            Када је добио одговор да нема никог, вратио га je међу нас. Тако се отац спасао логора, а ми смо преко Недићевог Црвеног крста доспели у дом за српске избеглице из Босне.

           Момир Крсмановић почео је да пише са неким исконским нагоном. Прву причу "Деца око мртве мајке" објавио је у листу "Омладина Југославијe". Тако је почео. Низали су се романи који се по својој аутентичности могу користити за архив Музеја жртава геноцида. Али о томе данас мало ко мисли. Тек 66 године од злочина на Дрини подигнут је споменик у Старом Броду за више од 6.000 српских жртава усташког покоља. Сада су, вели аутор, све снаге упрегнуте у доказивање да Срби у Сребреници нису починили геноцид и убијали жене и децу, како су то пет деценија раније радиле усташке сатније Јуре Францетића.

А они који су прочитали нека од његових дела, чија је основа историјска истина, кажу да је отргао од заборава једно време које треба да нам послужи не само као историја, већ и као опомена, да се више никада не понови. Јер, и поред непреболних рана, Момир пише о рату - против рата.